From: ISTINA.AT
To: Dusan Vukotic
Sent: Friday, September 5, 2008 9:44:45 PM
Вукотићу,
После онакве твоје јавне подмуклости на сајту који се ажурира усташицом, стекли су сви елементи да ми лично одговориш на неколико питања и то ћеш сада морати. Твоју адресу имам!!! Од суочавања са мном не могу те спасити ни: Тадић, Месић, ни Дачић, ни Тачи, Харадинај, ни Солана, па чак ни Чанак, ни Костреш, ни Чеда Прашак, а ни Адолф Буш, па чак ни бивши члан Хитлер-југенда кога сада називају “папом”! Мораћеш да ми одговориш на питања која ћу ти поставити, јер ти си написао јавну молбу да ти поставим неколико питања! Претпостављаш која су то питања јер си ти најзаслужнији!
Ниси смео да помислиш, а камоли да урадиш све што си урадио са безбедне удаљености!
Овде стављам тачку на нашу преписку и наставићемо разговор ОЧИ У ОЧИ!!!
Петар Милатовић
Претећа Истина
Претећа порука, упућена на моју адресу, једна је од првих реакције на размишљања слична оним, која је, истог дана када је и поменута порука послата, у "кондензованом" смислу презентована од стране Миле Алечковић ─ на сајту "Истина" ─ под индикативним насловом, "УМ ЦАРУЈЕ, А СНАГА 'ПОВЕРЕНИКЕ' УКЛАЊА". Такав след "догађаја" потврђује моју пређашњу претпоставку, да иза најновије (ненадане?) јуродивости Петра Милатовића, великим делом стоји "оснивач" ЕАНДК или "Евро-азијатско-неодеголистичког конгреса" и "славни" вођа "Српско-европског анти-глобалистичког" покрета ―"дијаспорна" Миледи ― др Мила Алечковић.
Колико су за српски опстанак опасни људи који се одричу својих предака и српског имена и који су спремни да почине свакаква злодела против властитиог народа (попут НВО "вођа" у Србији), чини се, да ништа мање нису злокобни ни они, који се фанатично држе "кључних атрибута српства" — ексклузивно радикализованог православља, дивинизоване ћирилице и мржње према свему и свачему што није у потпуности у складу са ставовима таквих србо-зелота.
Такве Србенде временом догурају до толиког степене самообмане, где почињу да верују, да су они богом дани "чувари" српске "чистоте" и свих "врлина" којима се наш "небески" народ одликује и којима је "директно од Бога" обдарен. Да ли је и то један од разлога због којих је Петар Милатовић ― Србин из Беча и представник европског огранка СНО (власник и уредник сајта "Истина") и један, како тврди Википедиа, "од начитанијих српских писаца у српском исељеништву"― у жељи да Србе "учини" бољим него што они јесу ― гурнут у стање сужене свести, у коме више није у прилици да разликује битно од небитног, главно од споредног, "пријатеље" од "непријатеља".
Шта ћете без мене
На ту тему, у једном писму послатом мени, један мој познаник је написао следеће:
"Прије неког времена је изгледало да је (П. Милатовић) одлучио да прекине свој рад на "Истини", не знам шта га је било толико наљутило али је ставио на главну страну сајта неколико редова најављујући да престаје са радом и посебно нагласио ријечи "Сретно вам робовање драги Срби". Два три дана касније је повукао своју одлуку додајући (не сјећам се баш истих ријечи али значење је исто), да су му блиски сарадници доказали да он нема право да одузме српском народу једини извор истине којом ће се борити против неправде. Очигледно је да он свој рад види као једини спас српства, без кога би цјелокупан српски народ пао у вјечито робље".
Наравно, моја намера није да оспоравам оно што је Петар Милатовић урадио за или у име српства у претходном периоду. О томе ће суд донети нека будућа времена, у којима ће се подвући црта испод имена свих оних особа, који су у одређеном добу били на челу неког српског друштва, па тако и испод Милатовићевог. Ипак, било шта и било колико да се неко жртвовао за свој род, то никако не сме значити да такав може себе огласити непогрешивим, а поготово не ― незаменљивим. Уосталом, онај ко чини некакво добро дело, не због дела сама, већ због евентуалне награде (људске или Божје), која би требало да уследи, сигурно се не може убројати у искрене и часне појединце, а поготово не у добротворе свога народа.
С друге стране, људи који знају шта су урадили у корист свога рода, такође добро знају (или би морали да знају) шта све нису учинили, а са места на коме су се налазили, то су могли да учине. Не сећам се да се Милатовић посебно оглашавао у оно време када је организовање једне "кровне" организације Срба у Европи било у питању. Људи попут Милатовића су наводно спремни да покрену "велике ствари" за Србе, под условом да им ови на сваком кораку изражавају захвалност. Уколико се то не деси, тада ће се ритнути и разбити крчаг, пакосно се церећи у себи: "Ето вам кад ме не цените! Сад скапајте као и свака друга стока без господара!" Заправо, Милатовићев проблем је то што није у стању да схвати, да један човек тешко да може било какву корист да издејствује за Србе, без помоћи других Срба који имају одређен (већи или мањи) утицај међу нашим светом.
Сам/о Бог зна
О каквој се егоцентричној личности ради, када је у питању Петар Милатовић, најбоље се може видети из једног писма, објављеног на његовој web страници "Истина", у коме он дословно каже: "Имајте на уму да само ја и Бог знамо каквим проблемима сам и до сада био изложен за последњих 25 година у Бечу!" Овде нас Милатовић помало подсећа на песму групе "Genesis" ― ...Jesus he knows me/And he knows Im right (у српском преводу то би било отприлике: Исус/Бог ме познаје/ И он зна да сам у праву) ― која је нека врста пародије на људску умишљеност о личном значају и величини. Онај ко ставља Бога на друго место, а себе на прво, очигледно има озбиљних проблема са својим егом, али и са основном људском пристојношћу, оним што се зове бон-тон и познатим правилом које учимо још у основној школи, да приликом набрајања више особа, себе наводимо на крају (нпр. Марко, Ђуро и ја).
О господину Милатовћу се може наћи доста примера на интернету, где се људи жале на његово понашање. Чувена је изјава Гордане Јеремић, која се и данас често цитира на разним форумима, као и изјаве неких других људи, који терете Милатовића за многе махинације, почев од оних (наводних) у СНО, до некаквих "превара" наивног света. Наравно, тешко је рећи да ли и колико у таквим тврдњама има истине, али, судећи по горе наведеној претњи (упућене аутору овог текста) и начину на који је она изречена, није искључена могућност да је већина тих људи говорила истину о мутним радњама и опакој природи Петра Милатовића.
Најновији чланак Миле Алечковић, УМ ЦАРУЈЕ, А СНАГА ПОВЕРЕНИКЕ УКЛАЊА, не може се протумачити другачије него као вербални подстицај на физичко уклањање неистомишљеника. Ко год прочита тај њен текст, посебно онај са поднасловом "Важна је дијагноза", може сам да донесе закључак ко су они који "поседују ум", а ко су други, које она назива "повереницима" (или завереницима), за које је, како видимо, задужена "снага", да их уклони, физички уништи или, просто, убије. Уистину, Петар Милатовић и Мила Алечковић и јесу некакв чудан спој женски „надмоћног ума“ и мушке „плиткоумне снаге“.
Српска Зора Бела
